У природној баштини сваке земље национални паркови заузимају посебно
место. То су подручја од изузетног природног, али и културно-историјског
значаја. Они подразумевају један од највиших облика заштите животне
средине. Заштита природе у Србији има дугу традицију. Први писани траг о
томе се налази у Душановом законику (члан 123.) из 14. века, где се
дефинише могућност и забрањује прекомерна сеча шума у тадашњем Српском
царству. Својим укупним вредностима данас национални паркови надилазе
границе Србије и укључени су у Европску федерацију националних паркова -
ЕУРОПARЦ.